Raz baca no.
Svud oko mene razbacana slova.
Gužva.
Svud oko mene pobacani brojevi.
Metež.
Filozof mi veli – brojeva nema!
Mistik mi veli – slova nema!
A ja zbunjen.
U gužvi,
saplićući se o jedno iskrivljeno slovo O,
umalo se objesih o lijevu kukicu integrala!
Riješih da se za početak samo okačim,
izmjerim i vidim koliko težim.
Do beskonačnog. Od bezpočetnog.
U metežu,
množeći se jednom malecnom nulom,
malo je dopisah,
malo je opisah,
malo je opasah (u dva koraka, oba različita, jer broj dva realno ne postoji).
I tako,
od slova O do nule,
korak po korak, a svaki različit,
ništim sebe množenjem.
I tek tada,
kada se dvije strane nule (obje različite),
opašu malecno debljim linijama,
ništeći je formiraju O.
A ja se raskačim sa kukice integrala,
od malecne nule postanem tačkica,
centar unutar O.
Baš tu negdje na sredini,
izmedju bezpočetnog i beskonačnog.
Za sebilj.net piše: Emil Gracić
