U ne samo prostorno već i u vremenski dalekom Japanu, jedan otac je sa puno posvećenosti i ljubavi prepričavao staru legendu prema kojoj će onom ko origami tehnikom napravi hiljadu papirnih ždralova, biti ispunjena jedna želja.
Nakon pada atomske bombe u avgustu 1945. godine, preživelim stanovnicima Hirošime je svaki tračak nade predstavljao spasonosno uže, a Shigeo Sasaki svoje nije nikako ispuštao.
Eksplozija kakvu do tad čovečanstvo nije videlo, desila se na samo 1.6 kilometara od njegove kuće i silinom praska izbacila njegovu dvogodišnju ćerku kroz prozor. Pod impulsom majčinskog instinkta, Fujiko Sasaki je izletela iz kuće, ni sebi ne verujući kad je pronašla svoje dijete bez vidljivih povreda, i dala se u beg kroz crnu kišu radioaktivnih čestica neznano kuda i kako.
Sadako nije imala uspomene na taj strašan događaj. Pored vidljivih posledica na svojim preživelim sugrađanima, nepotpunih usmenih predaja o uništenju koje je izazvala atomska bomba i u Nagasakiju, i ogromnim znakom pitanja o dugoročnim efektima, Sadako je odrastajući upijala priču svog oca koja je, za razliku od onog što su svi drugi u tom periodu pričali, obećavala izlaz iz svake poteškoće samo ako se uloži dovoljno truda i vere.
U svojoj školi Sadako je bila bitan deo trkačkog tima. Njeni prijatelji su je opisivali kao aktivnu i veselu osobu, uvek spremnu za novi izazov, što se odrazilo na njeno atletsko delovanje. Iako se moglo reći da je i ona jedna od Hibakusha – osoba koje su preživele pad atmoske bombe, prva mesta na školskim takmičenjima su počela da se nižu. Uprkos preživljenoj katatrofi, Sadako je postala glavna nada svoje škole i tračak svetlosti drugim roditeljima čija su deca preživela isto. Za razliku od preciznih brojki i konkretnih doktorskih izveštaja, radijacione bolesti nisu mogle biti sakrivene od lokalnog stanovništva koje je već uvidelo da su deca i adolescenti najranjivija grupa. Između 1950. i 1952. godine je u bolnicama Hirošime i Nagasakija primećen veliki porast primljenih pacijenata sa uglavnom istom dijagnozom.
Jedan jedini pad u jednom od mnogobrojnih treninga je bio dovoljan da se i Sadako uvrsti u taj registar. Pojavile su se otekline na vratu, iza ušiju, purpura se proširila na nogama i dijagnoza je bila jasna: akutna leukemija.
Prognoze lekara su bile jednako mračne kao i ovaj period – Sadako je u najboljem slučaju imala još godinu dana života.
Za Sadako je to bilo dovoljno da dostigne sebi zacrtani cilj.
Odlučila je da se neće predati ni bolesti ni očaju, već da će vreme u bolnici provoditi presavijajući razne papire, bilo da su to pakovanja medicinskih potrepština ili uvijači poklona drugih bolesnika po koje je morala čak i pod bolovima ići do drugih soba, dok ne napravi hiljadu ždralova. Kompletirani i uredno poređani pored prozorčića njene bolesničke sobe, sunčevi zraci bi ih pretvorili u jednog velikog ždrala koji jednim zamahom gracioznih krila, „otklonio“ bolest od nje.
Male jagodice bi klizile po površini papira raznih boja i tekstura, sa preciznošću i čeličnom verom praveći svaki prelom u njemu. Svaki završeni ždral je bio korak napred ka novim treninzima, novim pobedama, ka novim dogodovštinama u školskoj klupi zajedno sa njenim prijateljima.
Prema svedočenju njenog brata Masahira, Sadako je za života uspela da napravi 1400 papirnih ždralova koji joj ipak nisu podarili ono isceljenje kojem se nadala. Sasvim tiho i sa rečima zahvalnosti, Sadako je krajem oktobra 1955. godine napustila svoju porodicu, gotovo kao nošena na krilima velikog ždrala ka jedinom mestu gde je ljudska destruktivnost nepostojeća.
Ali ovde njena priča ne staje. Uz veliko zalaganje njenih prijatelja, Sadako je postala jedan od glavnih simbola posledica nuklearnog rata. Objavljujući kolekciju pisama, njeni prijatelji su uspeli da prikupe dovoljno sredstava za izgradnju memorijalnog centra za nju i svu drugu decu koja su zbog dejstva atomske bombe izgubila život. 1958. godine je u Memorijalnom parku u Hirošimi postavljena statua ove i danas slavljene japanske junakinje koja kao da sa ždralom polazi u let.
U podnožju statue piše:
Ovo je naš krik. Ovo je naša molitva. Mir u svetu.
I taj krik je odjeknuo van granica malenog Japana.
Park mira u Sijetlu je dozvolio postavljanje Sadakoine statue, a nakon toga je umetnica Sue DiCocco osnovala Projekat ždrala mira čiji je zadatak povezivanje studenata iz celog sveta oko jedne zajedničke vizije. Kasnije je u saradnji sa Masahirom, Sadakoinim bratom, napisala knjigu o Sadako, da bi njenu priču približila što većoj publici.
Postoji još jedan sasvim neočekivani efekat Sadakoine priče. Pošto svake godine pristigne oko 10 miliona papirnih ždralova iz celog sveta, grad Hirošima se potrudio da pronađe adekvatne načine za reciklažu tolike količine papira. U saradnji sa organizacijom Peace Minds, od tog recikliranog papira se vrši izrada sveski koje se distribuiraju učenicima i studentima u celom svetu. Pored informacija o Sadako na japanskom i engleskom jeziku, one sadrže i informacije o napadu na Hirošimu, o značaju ukidanja nuklearnog oružja i naravno instrukcije o osnovnim origami tehnikama.
Umesto da u svom detetu usađuje strah, prezir i beznađe, Shigeo se u do tad najtežim vremenima u ljudskoj istoriji odvažio da u umu svog deteta slika važnost zalaganja, vere i nade, dajući joj krila da to malo svog života van bolnice i u njoj, proživi sa smislom.
Ima li u nama bar malo Shigea? Kakve priče pričamo mi jedni drugima? Govorimo li o herojima koji svojom hrabrosću uvek mogu potaći onaj uspavani deo nas, opijen bezvrednim informacijama, da se aktivira onda kad nam je najpotrebnije ili pričamo tako da u potpunosti brišemo njegovo postojanje?
Oblikujmo sebe tako da jedni drugima budemo inspiracija.
Svako zrno usađeno na taj način će jednog dana doživeti svoj procvat.
P.S. Koliko li tek ljudi mogu dobiti inspiracije i snage da prebrode svoja iskušenja vjerujući i oslanjajući se na Jednog i Jedinog Boga, Milostivog Allaha!?
Za sebilj.net piše: Meliha Šaćirović
