Fata, djevojka bez nade (II)

Piše: Lejla Mišorep

147
Foto: F. M.Dreković
Foto: F. M.Dreković

Oktobarske noći su nekako strašne. Otimaju dušu, uzdrmaju srce, slute. Sanjala sam čudan san. Fata sva u bijelom i Ismail sav u bijelom. Drže se za ruke. Njoj bijela mahrama na glavi,njemu u rukama nekakav nož. Uze Ismail nož te ga baci. On se zabi u zemlju. Probudih se. Više nisam ni zaspala.

Vraćao se moj otac jednog dana sa Halil-agom iz džamije. Dugo su pričali i onda odoše u obližnju kafečajnicu. Kad dođe kući, otac za ručkom ispriča majci kako Irfan efendija dolazi za deset dana po Fatu. Presjeklo me je tada nešto u stomaku. Otrčah do prozora, bilo je mirno u Fatinoj kući. Prošla su dva dana i ja rekoh ocu kako mislim da Ismail Mejremin voli Fatu. „Eh moje dijete, ne miješaj se nikad u tuđe sudbine.“ Brojala sam dane. Fatu nisam viđala. A još tri dana pa Irfan efendija dolazi. A gdje je Fata-pitala sam se. Gdje su čika Halil i tetka Rahima? Nikada komšiluk nije bio mirniji.

Jednog popodneva išla sam do obližnje prodavnice. Ne obazirući se ni na šta, išla sam pognute glave. „Lejla!“ Čuh iz prikrajka. Potom još dva puta: „Lejla, Lejla…“, okrenem se, a kraj ograde stajala je Fata. Gledala me je upalim očima. Lice joj bi blijedo, kao i ruke u kojima nešto držaše. „Fato“, rekoh, „ja ne znam…“ „Šuti, ne govori, uzmi samo ovo pismo, i idi kod Mejreme, neka ga da Ismailu što prije.“ I stegnu mi potom ruke svojim rukama. Bile su tako čudno hladne. A sjećam se kako su nekad tople bile dok su mi plele kosu za školu, dok su izvezivale ruže na mojim već kupljenim haljinama, dok su živjele. Dugo sam je gledala u oči. Činilo mi se da plače danima. Otišla sam. Kod tetke Mejreme je bilo pusto dvorište. Bilo mi je neprijatno da uđem, pa sam dozivala: „Tetka Mejrema, tetka…tetka…“ Pojavi se ona pred vratima. Reče: „Kojim dobrom, sine?“ Pružih joj pismo i rekoh: „Od Fate za Ismaila, neka niko ne sazna.“ I sa nekim strahom predadoh joj pismo. Ona se zaplaka i uđe u kuću. Uveče dotrča Rahima, Fatina majka, u našu kuću: „Lijepa Ermina, pomozi, Halil mi ubi Fatu!“ Jecala je. Počela sam da se tresem. Otac i majka sa Rahimom odoše u Halilovu kuću, a ja čvrsto zagrlih sestru i zaplakasmo obje. Zadržali su se. Kada su došli, otišla sam do majke i zagrlila je. Potom mi je sve ispričala: „Ismail je danas došao u Halilovu kuću, da traži Fatinu ruku. Vidjevši to, Halil je viknuo na njega, pokušao da ga izbaci iz kuće, ali Ismail nije htio otići. Uzevši pušku da ga istjera, Fata je izletjela iz sobe i stala ispred Ismaila rekavši gdje Ismail tu i ona. A majčinsko srce, slabo, nejako, a nevino, stade preklinjati Halila da se smiri. E, jadna moja Rahima.“ Briznu majka u plač. Srce mi se stegnu. Zaplakah. „Halil tada zaprijeti Ismailu da izađe iz kuće dok pred njegovim očima nije ubio Fatu. I Ismail pusti ode. Neka mi te Allah čuva sine“, reče na kraju majka. Sutradan su stigle obje Fatine sestre. Dugo se čula vika u kući preko puta. Prije akšama krenuh do dedinog dućana, prije nego on ode u džamiju. Trebalo je da mu ponesem sutlijaš koji je majka napravila. Još je dan bio na izdisaju, a sunce zubato je bježalo. Silazeći niz stepenice, ne gledjući nigdje drugo, krenem pravo. Odjednom, začuh nekakav jauk. Sa moje desne strane, kraj ograde, u svojoj avliji, stajala je Fata. Zadrhtala sam. U svojim rukama držala je velike makaze i sjekla kosu. Jecala je. Na ogradi, na posljednjim zracima sunca, uskomješana vjetrom, vihorila se Fatina duga, crna kosa. „Ubiću se“, rekla je nekako odlučno. Iz ruku sam ispustila korpu sa sutlijašem i počela da vičem: „Majko, majko, babo, tetka Rahima, pomozite…“ Na tren sam ostala bez glasa. Bez nade. Samo sam nijemo gledala u Fatu. Odjednom se svijet okupio oko kapije. Tetka Rahima pritrča prva. „O mila majko, vakat mi dođe rastati se sa životom“, izusti Fata jedva i pade majci pred noge. Halil aga priđe, uze je za njena sitna ramena i ruke i podiže: „Rospijo, ne brukaj me, ne brukaj me, ne sramoti mi ime!“ „Ili Ismail ili niko drugi“, prkosno reče Fata kroz suze. Halil je udari. Svijet okrenu glavu od tog prizora. Vidjevši da se dosta ljudi skupilo oko Halilove kuće, Ismail dođe. Za njim oba brata i tetka Mejrema. „Fato,. Fato“, viknu Ismail. „Ismaile“, pokleknu Fata, „il s tobom ujutru na sunce, il ovog trena pod zemlju međ crve.“ „Nemoj Fato, kćeri majkina, nemoj sine…“, viče Rahima. Pogleda Fata svog oca moljećivim pogledom. „Nikad, taj pusti siromah nikad!“, gordo reče Halil i pusti Fatine ruke, a potom joj okrenu leđa. Fata u tom trenutku izvuče nož ispod svoje kao kreč bijele bluze i zabi ga sebi u grudi. „Pod zemlju…onda…međ crve“, i pade ocu pred noge. Zakuka tad Rahima, svijet potrča u dvorište, Ismail pade kraj Fate: „Fato, lijepa Fato moja, volim te, Fato.“ Ona se jedva, blago osmjehnu, sa bolom, gorčinom, pođe da ga uzme za ruku, no ne stiže, i preseli na drugi svijet. Majka me uze za ruku i povede u kuću. Više nisam vidjela šta se desilo. Čula sam samo plač, jauk, jecaj, i glas Halilov: „Oh, Fato, kćeri, Fato moja, bez nade.“ Pa zaplaka i on. Tužna Fato bez nade, pomislih u sebi.

Od te noći sve se promjenilo. Nigdje više nije bilo ničeg dobrog. Dugo je Priboj plakao. Skrhanu bolom, tetku Rahimu odveli su u Bosnu. Rekla je da u Sandžak više neće. Stari Halil živio je od tada sam. Kažu da iz kuće dugo nije izlazio. Našli su ga jednog jutra obješenog u Fatinoj sobi. O Ismailu od tog događaja niko ništa nije znao do skoro. Jadnoj majci, tetki Mejremi stiglo je jednog dana pismo od njega:

„Mila majko, dobro sam. Živim sam. I tako će biti dok dišem, dok Allah ne odluči da me uzme sebi. Živim sa sjećanjima na Fatu. Nemam snage da se vratim. Nemam gdje. Osjećam se krivim za njenu smrt. Možda je nisam dovoljno volio, možda nisam dovoljno učinio. Poljubi mi Safeta i Ahmeda, čuvaj ih. Volim te majko, dok je svijeta i vijeka.“

Plakala je danima tetka Mejrema. Obilazila je moja mati dva puta na dan. Ahmed je počeo da radi u dućanu moga dede, da bi omogućio Safetu da ode na studije medicine, koje je toliko volio. Pusta je ostala kuća Halilova. Pusto je dvorište u kom je bila Fata. Stara lipa se savila, osušila se. Kapija sva zahrđala, nekako požutjela. Iznad te kuće, nebo je, čini mi se, uvjek crno. Majka je poslije dvije godine čula da je tetka Rahima preselila na drugi svijet. Majčinsko srce je presvislo od tuge. Rahmet dušama njihovim.

Dvanaest godina je proteklo od tada. Evo me opet kraj kapije Fatine, djevojke bez nade. Gledam u tu kuću koja boli, ali ipak prkosi vremenu. Kao da mora tu da stoji da bi vječno sjećala na tragediju jednog mladalačkog doba, na tragediju jedne porodice. „I ti si tu“, čuh iza sebe. Bio je to Safet. „Merhaba, Safete, kako si?“ „Dobro, došao sam na nekoliko dana, ti?“ „Isto“, odgovorih. Sjedosmo na klupu pred njegovom kućom. Na istu klupu sa koje je, sjedeći satima, Ismail nekada posmatrao rahmetli Fatu. Safet uze nekakvu travku i poče nervozno da je okreće u rukama.

„Znaš, teško je kad te nešto slomi.“

„Da“, rekoh.

„Ne ponovilo se.“

„Nikad“, prošaputah.

Nebo se usijalo od posljednjih tragova sunca. U daljini Lim žubori. Priboj se umirio. Već je godinama miran.

„Eh, Fata“, uzdahnu Safet.

„Fata, djevojka bez nade“, tiho rekoh.

Ostasmo tako zagledani u daleka, tamnoplavetna brda pribojska. Kao da se mijenjaju obrisi ovih brda. A sjećanja ostaju uvjek ista, ma koliko stara bila. Ostaju bez nade.

 

Piše: Lejla Mišorep

*Lejla Mišorep je doktorand na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, departman za Književnosti naroda BiH. Bavi se pisanjem poezije, proznih sastava, priča i umetničkih tekstova. Neke od priča objavljene su u knjigama 120 priča o Novom Pazaru i Sandžačka sehara, a poezija u zbirkama Garavi sokak i Dani Milana Vidakovića. Dobitnica je mnogobrojnih priznanja za poeziju i svršenica je kursa turskog jezika na Yunus Emre Institutu u Sarajevu. Član je Udruženja mladih stvaralaca. Živi u Priboju i radi kao prevodilac turskog jezika.

sebilj.net