Pet pisaca iz regiona koje vredi čitati

Autor: Liliputanke (Martina Ilić i Aida Camović)

320
FOTO: pexels.com
FOTO: pexels.com

Velika ljubav prema čitanju obično se rađa u detinjstvu, zar ne? Zahvaljujući posvećenim roditeljima koji biraju šarene slikovnice, kupuju basne iz kojih izvlače pouke i ponavljaju bajke toliko puta da ih naučimo napamet – čitanje se uvuče u nas.
Čini mi se da mi je oduvek, ili bar od najdaljeg svesnog trenutka iz prošlosti do koga mogu da dosegnem, mama svake noći čitala Andersenove bajke, Ezopove basne ili Zmajeve pesme. Ušuškala bih se u uglu kreveta u mekano roze ćebence sa prljavobelim ivicama, i ispod njega provirivala, a ona mi je otkrivala magične svetove. Čitala bi mi toliko dugo dok ne bih zaspala od umora. A ja sam u glavi nastavljala nedovršene događaje.Tako sam zavolela priče. Knjige. Fikciju. I čitanje.

Zatim, kroz osnovnu školu čitamo doživljaje naših junaka u malo većim avanturama. Kroz srednju možda neke ljubavne romane, pa sve ozbiljniju i kvalitetniju literaturu. Ipak, srednja škola ume da bude taj prelomni period kada zbog neadekvatno odabranih i uzrastu neprimerenih lektira, čak i mnogi koji vole čitanje, prestanu da to rade sa uživanjem. Priznaćete, teško je kriviti jednog šesnaestogodišnjaka što se ne identifikuje sa Epom o Gilgamešu. Zato mnogi mladi prestanu da posmatraju književnost kao nešto što može značajno da utiče na njihove živote.

A šta je sa knjigama koje prikazuju život poput našeg? Nekada ne želimo da se izmeštamo na ruske balove, da zamišljamo balske haljine i princa koji nas poziva na ples. Gde su ljudi koji imaju prijatelje, potrebe, želje i strahove slične našima? Želimo da vidimo kako likovi u pričama žive ubrzane živote u 21. veku. Kako pokušavaju da usklade posao, vezu, prijatelje, studije, sve u isto vreme. Kako to sve izgleda iz tuđeg ugla.

Baš u tom periodu srednje škole i dosadnih lektira ponovo sam zavolela književnost kroz upoznavanje sa piscima. Zahvaljujući književnom festivalu Na pola puta u Užicu upoznala sam i zavolela priče koje govore o mojoj zemlji i njenoj okolini, o izazovima savremenih tinejdžera, o bliskoj prošlosti koju ne učimo u školama.
A što je najvažnije, nisam morala da razmišljam ”šta je pisac hteo da kaže”. Mogla sam da ga pitam jer smo imali priliku da pitamo sve što želimo, a svi pisci koji su gostovali bili su toliko otvoreni i podjednako oduševljeni time što i oni nas mogu da upoznaju i što postoje srednjoškolci zaljubljeni u književnost. Upravo tu sam upoznala neke od pisaca koje i danas čitam, a zahvaljujući njima, kasnije otkrila i neke nove.

Mi vam predstavljamo svojih pet omiljenih, savremenih, domaćih autora i autorki. Nećemo vam pričati o njihovim biografijama, nagradama i uspesima. Ako vam se dopadnu, verujemo da ćete ih sami naći. Od svakog smo odabrale odlomak ili pesmu iz jedne njihove knjige koja je na nas ostavila najveći utisak i nadamo se da će vas zagolicati da ih istražite. Verujemo da se nećete zaustaviti samo na ovoj jednoj knjizi svakog od njih jer i ostale knjige ovih autora zaista vredi čitati.

Enes Halilović – Čudna knjiga (zbirka kratkih priča)

ČUDNI KROJAČpriča

Niti sam u Solunu bio, ni gutljaj vode tamo ispio, ali pričao je moj pradjed Redžo, a riječ je hodalica, pa je stigla do mene… Pričam, kako sam čuo. Sa mojim pradjedom, u Solunu, na robiji, bio i nekakav čudan krojač koga su na smrt osudili zbog teških krađa, ali nisu ga mogli objesiti! Svi zatvorenici izvođeni su da gledaju vješanje, primicali ih, da budu vrlo blizu. Ta vješala su bila čvrsta, omča veoma dobra; iako su u tri maha izmicali oslonac, nisu mogli objesiti tog krojača, a bio je čovjek srednjeg rasta, ni mršav ni debeo, ni po čemu se nije razlikovao od drugih zatvorenika, i svima je bilo čudno, zašto ne može biti obješen. Čak i on sam se čudio – kako je triput preživio. Krojač je visio, ali gravitacija nije proizvodila smrt; bilo je to kao da visi krpa ili kapa. Nekakav stariji oficir, objasnio je ovaj događaj vrlo lako. Jednostavno, taj čudni krojač nije imao nikakav stav, nije imao političko mišljenje, nije imao odnos prema bilo čemu. Imao je krv, kost i meso, nokte i kožu, ali nije imao ono što bi čovjeku dalo težinu. Bez obzira da li je mišljenje ispravno ili neispravno, bez obzira da li neko visi na državnoj ili privatnoj omči, svako ko visi – visi zbog nečeg što misli.

 

Nenad Veličković – Konačari (roman)

odlomak iz romana

”Sarajevo je do aprila ove, hiljadu devetsto devedeset i druge godine, bilo poznato u svijetu po tri stvari: po olimpijadi, po sarajevskom atentatu i po ćevapima, kafićima, nju-primitivsu, fudbalu, Makarskoj, bureku i raji. Od aprila poznato je samo po jednom. Po ratu. Mada se niko ne slaže u tome kada je počeo (Ja se sjećam razgovora u Davorovom jugi. Davor je rekao da je vojska na granicama, Sanja je pitala koja vojska, a ja na kojim granicama?), za zvaničan datum uzima se četvrti april. Nas je taj dan zatekao u našem stanu u naselju Dobrinja. Mama, baka i ja bile smo same. Tata je noćio u Muzeju, držeći se one narodne da direktor zadnji napušta ustanovu koja gori. Pošto, međutim, Muzej nije zapaljen, a naš stan jeste, u panici i u posljednji čas preselili smo kod tate i postali konačari.
Tada su prestali da rade telefoni, i ja sam izgubila vezu sa svojim drugaricama. Naselje je zatvoreno, niko ne može ni ući ni izaći. Ono je, takođe, i podijeljeno. Jedan dio odlomili su Srbi. U tom komadu ostao je i moj Profesor književnosti. Posljednji put kad sam se sa njim čula i kad sam mu rekla da ne znam šta da radim, on je rekao piši.
I evo, pišem.”

(…)

”Jabuku ispred Alminog prozora sasjekli su geleri. Neke grane ostale su da vise na tankim žutim kaiševima kore, druge su ružičastim beharom pokrile tlo oko stabla i komade žute polomljene kućice za vrapce. Pala je samo jedna mina, i samo jedan geler pogodio je Almu. Nekoliko cvjetova venulo je prženo kapljicama već potamnjele krvi. Alma na turskom znači jabuka.
Sjedimo u muzeju, ćutimo iza neispijenih kafa, čekamo vijesti iz bolnice, i ne znamo da li se više bojimo ili stidimo. Alma je ovog proljeća imala velike planove: trebalo je da se zaljubi, da napiše prvu pjesmu, da svira na javnom koncertu. Stidim se, jer ne znam čime sam zaslužila da budem pošteđena. Stidim se, jer se osjećam kao saučesnik ovoj Nepravdi koja djecu po Sarajevu sakati kao što ubija bube po svojim gunjevima.
Došao je tata. Alma je umrla. Alma na latinskom znači duša.”

 

Olja Savičević Ivančević – Divlje i tvoje (pesme)

NJEŽAN OTAC

Hoćeš li biti nježan otac, sine?
Ne samo svojoj nego i tuđoj djeci
Hoćeš li biti otac nespremnom jutru
I zamućenoj vodi
Hoćeš li biti otac staroj gospođi
Koja vuče kolica uz našu ulicu
Hoćeš li biti otac onom stablu
Koje će očevi sutra posjeći
Nekom slučajnom putniku koji plače
I muškarcima koji se večeras boje smrti
Hoćeš li biti otac meni i mojim slabostima?
Puno radosti našla sam u tvojim iskrama
U malim rukama i mekoj kosi
U satima za igru
I tvojim izljevima oštrine i prkosa
Ali hoćeš li, jednom jači od ostalih
Biti obazriv prema svijetu i nježniji
Od sličnih koji su tu bili prije tebe
Moj sine lijep i snažan
Pametan i bogat
Voljen i svijetao
Sretan i odvažan
Što ćeš uraditi s tim?

 

 Vitomirka Trebovac – Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni (pesme)

živeti danas i uvek

jedna žena
ubijena je u gazi
pokušavajući da spase
palestinsku kuću
imala je 23 godine
umrla je
i to je nama danas
usputna vest
dok kuvam ručak
u ušuškanoj kuhinji
do mene dolaze
reči sa radija
ubrzo potom džingl
veseli glasovi najavljuju
da se život nastavlja
bez obzira na smrt
madona peva justify my love
peku me oči od luka
nervira me tup nož
otvoriću širom vrata terase
jer iznenada mi treba vazduha
i onda se buka sa ulice
meša sa glasovima iz radija
bespomoćno sedam
na klimavu stolicu
i više nego ikada osetim
kako je klimava
kako je klimavo
držim nož u ruci
i žao mi je te devojke
žao mi je mene
žao mi je svih
jer klimavo je.

 

Ognjenka Lakićević – zbirka pesama Ljubavna pisma Guglu (pesme)

Na podu 

leto je topim se na podu ležim
lenjost mi ne dâ da se pomerim sa poda
klima podešena na najhladnije
simulacija tvog prisustva
i dok tako ležim, zamišljam ti i ja u
supermarketu
kupujemo i ono šta nam nije potrebno,
neka se nađe
dodaješ mi piškote, ko to uopšte jede danas
nikad nismo našli mir
ali svi ti duhovi, istorije bolesti, hronike neizrecivih mučnina
sve smo ih pripitomili
i svaki put kad naslonim glavu na tvoju ključnu kost
pomislim kako je udobno
linija moje volje na horizontu nestaje
živim za to
da s tobom sedim i gledam te-ve

Da li vam je ovaj tekst otkrio neke nove pisce ili ste ih već čitali? Preporučite nam svoje omiljene knjige pisaca i pesnika iz regiona. Unapred se radujemo vašim preporukama!

Za Sebilj.net pišu: Liliputanke (Martina Ilić i Aida Camović)